More

    Da li je raspad Uefe počeo na Maksimiru?

    O Titu i Staljinu, Sloveniji i Kosovu, Luksemburgu i Rumuniji, o Čeferinu i Anti Markoviću, o tome kako se raspodeljuje bogatstvo u Evropi, kako u Americi i da li ima ikakve sličnosti između raspada Jugoslavije pre 30 godina i ovoga što se upravo dešava u Evropskoj kući fudbala.
    - Advertisement -

    Piše: Gorislav Papić

    Tampere, drugi po veličini grad u Finskoj, naziv nosi po reči za mirnu vodu između brzaka. E tu u mirnoj vodi 1952. odlučivalo se ko je pobedio 1948: Staljin ili Tito. Prema drugoj verziji Tampere nosi ime po švedskoj reči za branu, a da li je Brozova brana Staljinu bila uspešna zapravo je trebalo da se odluči na fudbalskom terenu. U polufinalu Olimpijskih igara. Neutralna Finska je navijala za Jugoslaviju.

    Možda je nekad bilo i boljih sastava ali samo 11 prezimena iz Tamperea će svaki pravi ljubitelj fudbala izrecitovati kao pesmicu. I u Kusturičinom filmu, i u kafani, i u bilo koje doba noći. Od Beare do Zebeca. E taj tim je protiv Sovjetskog Saveza vodio 5:1; da je to bila samo fudbalska utakmica a ne politički triler možda bi i moglo da se završi drugačije, ali Sovjeti su izjednačili na 5:5. Morao je da se igra novi meč. Jugoslavija je golovima Mitića, Bobeka i Čajkovskog pobedila 3:1. Legenda kaže da je Tito mislio da se fudbal igra kockom ali da se tada oko njegove vile na Brdu kod Kranja pucalo iz mauzera u vazduh od sreće; legenda kaže i da je samo Staljinov sin, koji je bio član delegacije, spasao reprezentativce Sovjetskog Saveza od nastavka karijere u Sibiru.

    Od Španije do Hondurasa, od Ljubljane do Biča

    Baš iz te 1952. datiraju i prvi podaci o standardu u zemlji koja je pobedila Staljina. Odnos između najrazvijenije Slovenije i najnerazvijenijeg Kosova bio je 4:1. Rajko Mitić je, pri rezultatu 5:1 protiv Sovjetskog Saveza promašio zicer, ali Slovenci u Brozovoj Jugoslaviji nisu promašivali.

    Četrdeset godina kasnije kada su, zajedno sa Hrvatima pokrenuli raspad Jugoslavije, odnos najbogatije Slovenije i najsiromašnijeg Kosova bio je 8:1. Branko Milanović, jedan od najvećih svetskih autoriteta u oblasti nejednakosti, piše da je u državi veličine Mičigena postojao severozapadni deo zemlje (Slovenija) čiji je dohodak bio na nivou Španije, dok je, na drugom kraju spektra, na jugoistoku postojala pokrajina (Kosovo) čiji je dohodak bio jednak onom u Hondurasu. Milanović piše da je svaka centralna vlada imala nemoguć zadatak da u jednoj državi drži u ravnoteži ljude sa bogatstvom Španije i one sa siromaštvom Hondurasa. To nije imala nijedna druga zemlja u Evropi.

    Ali danas ima Evropska unija. Odnos između najbogatije zemlje Evropske unije Luksemburga i najsiromašnije Rumunije je 7:1. I to, piše Branko Milanović, najsiromašniji luksemburški ventil ima veći dohodak nego najbogatiji rumunski. To znači da se se luksemburška i rumunska raspodela uopšte ne preklapaju i da su praktično svi Luksemburžani bogatiji od svih Rumuna. Takav ili sličan odnos je, na primer, odnos Danaca i Bugara ili Holanđana i Litvanaca. I ta razlika kroz godine se samo povećava kao što se u Jugoslaviji povećavala razlika između nekog Čeferina iz Ljubljane i nekog Dončića iz sela Biča kod Kline.

    I sve to videli smo u fudbalu. Steaua iz Bukurešta je, na primer, 1986. postala prvak Evrope pobedom nad Barselonom u finalu. Sledeće godine rumunski šampion igrao je polufinale Kupa šampiona a tri godine kasnije Steaua je u finalu, u borbi za najbolju ekipu u Evropi, poražena od Milana.

    raspad
    Steaua 1986.

    Rumunska „Zvezda“ više nema ni to slavno ime, već spektakularne utakmice igra pod imenom FCSB. Poslednji takav meč odigrala je u Senti, u pretkolu kvalifikacija za Ligu Evrope i u utakmici sa ekipom TSC iz Bačke Topole; rezultat je bio 6:6. Zbog više postignutih golova u gostima Steaua je eliminisala ambiciozni klub iz Bačke Topole koji je godinu dana pre ove utakmice prvi put zaigrao Prvu ligu države Srbije.

    Bogati i siromašni

    U Americi je, pak malo drugačije. Raspodela bogatstva je vertikalna a ne horizontalna; ne postoji slučaj da je odnos bogatstva ni 2:1, a o jugoslovenskih ili evropskih 8:1 odnosno 7:1 da i ne govorimo. Pritom, to ne znači da su Sjedinjene Države egalitarna država; naprotiv – samo je tamo nejednakost stvar pojedinca a ne države.

    Tamo će, u onome što oni nazivaju fudbalom prvaci biti oni gde igra Tom Brejdi, bez obzira da li je to nekadašnja Nova Engleska u Masačusetsu ili ona siromašnija obala Floride sa sedištem u Tampi.

    U Evropi, gde je korona podebljala ionako preširoke granice između bogatih i siromašnih, jedina nadnacionalna organizacija koja je delovala superiorno bila je UEFA. Činilo se da je organizacija koju predvodi Aleksandar Čeferin moćnija od Evropske unije. Ali, ovom harizmatičnom Slovencu, za koga se priča i da je veliki jugonostalgičar, desilo se baš ono što se desilo Jugoslaviji 1991. godine.

    Nije mali broj onih koji će reći da je raspad Jugoslavije počeo na Maksimiru: na onoj najčuvenijoj neodigranoj utakmici u jugoslovenskoj istoriji. Na tribinama se već videla predigra rata, a sa terena se najviše pamti „majgeri“ skok najtalentovanijeg fudbalera zagrebačkog Dinama Zvonimira Bobana na policajca Refika Ahmetovića.

    Zbog tog udarca Boban nije mogao da bude među 22 fudbalera koji su igrali za Jugoslaviji na Svetskom prvenstvu u Italiji, a druga zabluda je da smo osvojili to prvenstvo zemlja se ne bi raspala.

    Jugoslavija je tada imala Ante Markovića na poziciji Aleksandra Čeferina ali nije vredelo. Oni bogatiji u dogovoru sa najbogatijima su rešili da napuste one malo i mnogo siromašnije i tu spasa nije bilo.

    Superliga, prvo poluvreme

    Tako i u fudbalu sada. Bogatima se više ne igra sa siromašnima i to ne može da spreči agilni predsednik pun ideja. Superliga u prvom pokušaju nije uspela jer Evropa nije Amerika. Ni Liverpul, ni Real, ni Juventus nisu postali panevropski klubovi za koji jednakim žarom navijaju deca u Beogradu ili Lisabonu, ali ako je alternativa detetu iz Bukurešta da gleda uzbudljivu utakmicu na igralištu u Senti to je samo pitanje trenutka. Ako mu već neće biti jasno kako je Georgi Hadži igrajući za Steauu postao šampion Evrope lako će prihvatiti da je jedan Rumun igrao za Real. Ili Barselonu.

    Jer, kao i u politici, iznenađenja u fudbalu postala su preskupa. I onog trenutka kada se desilo da Dinamo u Zagrebu sa trenerom koji je odbegao u Međugorje da ne bi bio uhapšen eliminiše Totenhem sa najboljim trenerom na svetu, logično je bilo da se nešto promeni. I klub iz severnog Londona je u istom danu smenio Žozea Murinja i učestvovao kao jedan od 12 osnivača u stvaranju Superlige koja će zajedno sa američkim investicionim fondom iz fudbala eliminisati siromašne.

    Do sada im je uzeto sve što se moglo; vreme je da im se uzme i fudbal. Ako je na stadionu Dinama počeo raspad Jugoslavije, da li je onda i raspad Uefe počeo na Maksimiru?

    Izvor: RTS OKO

    - Advertisement -

    Srodni članci

    Komentari

    POSTAVI ODGOVOR

    молимо унесите свој коментар!
    овдје унесите своје име

    Podelite članak

    najnoviji članci