More

    Preporod Čelsija: Tuhelovo znanje ili samo faza?

    - Advertisement -

    Pre početka sezone ekipa Čelsija glasila je za jednog od najvećih favorita za osvajanje Premijer Lige. Tada je na kormilu londonskih plavaca bio Frenk Lampard koji je i sam legenda ovog tima u kome je za 13 godina igranja (2001-2014), postigao čak 211 golova. Međutim da bi se pričalo o Lampardovom poslu u Čelsiju potrebno je vratiti se još jednu sezonu u nazad. U sezoni 2019/2020 Čelsi je od strane FIFA, kažnjen u vidu zabrane dovođenja igrača u naredna dva roka zbog kršenja pravila o kupovini maloletnih fudbalera. Bio je to veliki problem za tim poput Čelsija, posebno što su u tim trenucima ostali bez svog tadašnjeg najboljeg igrača, Edena Azara. On nije bio jedni koji je u tim trenucima napustio ekipu, pored njega Plavce je napustio i trener Mauricio Sari koji je doneo Čelsiju titulu Lige Evrope. Tada se činilo da je engleski velikan u velikim problemima. Onemogućeni su da dovedu bilo kakva pojačanja, pokretač igre i „udarna igla“ Azar odlazi u Real Madrid, a nepovoljan odnos trenera Sarija i uprave rezultirao je otkazom.

    U isto vreme, u Čempionšipu, Frenk Lampard kao novopečeni trener, radi odličan posao u drugoligašu Derbiju, koji predvođen iskusnim Ešlijem Kolom, još jednom legendom plavaca, te omladincima Čelsija, Mejsonom Mauntom i Fikajom Tomorijem osvaja šesto mesto i ulazi u razigravanje za treću kartu koja vodi u Premijer Ligu. U polufinalu izbacuju Lids, sa istim igračima koji sada prave čuda u Premijer Ligi, međutim u finalu bivaju zaustavljeni od Aston Vile predvođene Tamijem Abrahamom koji je još jedan igrač iz akademije plavaca. Nakon sjajnog posla u Čempionšipu, Lampard prihvata da se „baci u vatru“ i preuzme ulogu trenera Čelsija kada su to mnogi izbegavali. Baš zato što je legenda kluba, Frenk je uživao veliko poštovanje kako igrača tako i uprave, i u svom prvom mandatu zaista je napravio čudo. Plavci su izborili četvrtu poziciju sa istim brojem bodova kao i trećeplasirani Mančester Junajted i izborili učešće u Ligi Šampiona. Pored toga igrali su i finale FA kupa i izgubili od Arsenala nakon što su ranim golom poveli 1:0. Ostao je gorak ukus nakon tog poraza, jer da su ‚‚plavci“ uspeli da sa podmlađenim timom i nekoliko iskusnijih igrača osvoje svoj prvi trofej bila bi to zasigurno uvertira za dosta veće stvari u nastavku.

    Važno je i napomenuti da je ekipa sa Stamford Bridža tu sezonu igrala itekako „rasterećeno“, jer da budemo iskreni nije se mnogo očekivalo od mladih igrača koji su u svojim ranim dvadesetim ali ni od trenera kojem je ovo prvi veliki mandat u karijeri. I baš zbog rasterećenosti, plavci su uživali u utakmicama, igrači su se mirno razvijali na terenu, dok se Lampard mirno kalio na klupi. A onda je došao kraj sezone, i tadašnji izliv zadovoljstva zamenio je izliv prevelikih ambicija koje su pale na leđa mladih igrača ali i „mladog“ trenera. Istekla je kazna od strane FIFE i Čelsi je mogao slobodno da kupuje. Prva meta Čelsija bio je Hakim Zijeh koji je pružao odlične partije u Ajaksu te bio jedan od ključnih igrača tadašnje generacije holandskog velikana, koja je pravila čuda. Drugi pik, bio je nemački napadač Timo Verner koji je u sezoni pre nego što će preći u Čelsi, za Lajpcig zabio čak 28 golova iz 34 utakmice, te se od njega itekako očekivalo da nastavi gde je stao. Treći veliki pik Čelsija bio je Kai Haverc koji je bio „motor“ ekipa Bajer Leverkuzena, i njegova kreativnost bila je neophodna ekipi sa Stamford Bridža. Uprava je ispunila sve te zahteve Lamparda i ubrzo su sva trojica igrača zadužila plave dresove. Naknadno je u tim stigao i senegalski golman Eduard Mendi, kao zamena za Kepu koji nikako nije mogao da pronađe formu. Tu na snagu nastupaju mediji, koji odjednom očekuju da će Čelsi preko noći uspeti da osvoji sve što se osvojiti može, te da će se sva pojačanja adaptirati odmah nakon što doputuju u London, a to je naravno stvorilo veliki pritisak u svlačionici plavih.

    Iako su solidno počeli, „šamar realnosti“ je brzo stigao. Dinamičan tempo igranja utakmica u domaćem prvenstvu nanizao je brojne povrede skoro u svakom timu u Engleskoj, što naravno nije zaobišlo ni Čelsi. Kristijan Pulišić od koga se dosta očekivalo dugo se mučio sa povredom zadnje lože, a povrede nisu zaobišle čak ni nova pojačanja pa su se ubrzo, ionako nedovoljno adaptirani na PL, Kai Haverc i Hakim Zijeh preselili na klupu, a Timo Verner, koji je doduše igrao na poziciji koja mu nije prirodna, nije uspeo da postigne ni 10 posto onoga šta se od njega očekivalo. Uz sve probleme, igra Čelsija nekako osciluje, na seriju loših rezultata, ekipa se iskupi sa jednim velikim koji uspe da nadomesti sve negativno. Čelsi je pod komandom Lamparda uspeo da prođe grupnu fazu Lige Šampiona sa prvog mesta i ubedljivom gol razlikom 14:2. Takođe plavci uspevaju da rutinski očiste prve prepreke u FA kupu koji je veoma važan trofej u Engleskoj. Nažalost, „solidno“ nije reč koju uprava Čelsija želi da čuje, a Lampardov kredibilitet u timu u kome je obeležio karijeru, postajao je sve tanji do konačnog otkaza u januaru. Ni mladi trener a ni njegovi izabranici, nisu izdržali naletu pritiska koji su stvorili mediji i ostali fudbalski kritičari, pa je u Čelsiju na red došao kraj jedne priče koja je itekako lepo počela za svakog navijača plavaca, kako u Engleskoj, tako i u svetu.

    Na kormilo ekipe sa Stamford Bridža tada dolazi, nemački trener, Tomas Tuhel, kojeg u svetu fudbala definišu prilično isključivo. Postoje oni koji na njegov rad gledaju sa poštovanjem i smatraju da je nemački trener dostojan da vodi velike klubove, kakav je Čelsi, a sa druge strane postoje oni kojima fudbalska filozofija Tomasa Tuhela nikako ne odgovara, te njegov rad ne smatraju čak ni prosečnim. Međutim Tuhel je svoju priču u Londonu započeo prilično dobro. Nemački stručnjak u 14 utakmica na klupi plavaca nije znao za poraz, a onda ga je dočekao susret sa realnošću Premijer Lige, pa je u duelu sa pretposlednjom ekipom na tabeli, VBA, doživeo prvi poraz i to sa pet golova u mreži. Nakon toga na red je došao još jedan poraz , onaj minimalni od Porta u dvomeču četvrtfinala Lige Šampiona, koji na sreću plavaca nije bio koban po mesto u polufinalu.

    Plavci su zatim, u polufinalu FA kupa, na Vembliju, savladali Mančester Siti i plasirali se u finale kupa, gde čekaju boljeg iz dueal Lester-Sautempton. Na društvenim mrežama ponovo su ekspresno odjeknule vesti kako je tim sa Stamford Bridža doživeo preporod pod Tuhelom i kako je ponovo konkurentan za mnoge trofeje, što se iz nekog razloga, često tokom tek ranog dela sezone dovodilo u pitanje. Pored finala kupa, plavce očekuje i polufinale Lige Šampiona protiv Reala iz Madrida, okrnjenog povredama važnih igrača. Kada je domaće prvenstvo u pitanju Čelsi je na petoj poziciji i postoje velike šanse za ulazak u top 4 i plasman u Ligu Šampiona. Ali prateći fudbal, posebno engleski, i posebno tim sa Stamford Bridža, postavlja se pitanje šta će se desiti ukoliko plavci ponovo dožive pad forme, i nekako im „iskliznu“ trofeji koji su trenutno prilično blizu. Da li će se „Tuhelov preporod“ pretvoriti u katastrofu i još jedan apel velikog broja navijača da se trener ekspresno smeni. Da li će se epitet „stručnjak“ vrlo brzo pretvoriti u „nedovoljno dobar za Čelsi“, ostaje da se vidi. Sport kakav poznajemo danas prilično je brutalan prema svim njegovim akterima, a za poraze i neuspehe, koji su nekada bili sastavni deo sporta, više nema mesta. To su u ovom sportu osetili mnogi, a nedavno je vlasnik Roman Abramovič izjavio da najveći i jedini motiv Čelsija u budućnosti ostaju samo i isključivo trofeji, te da nikoga, pa čak ni Frenka Lamparda, kao dela istorije londonskog kluba, nije zaobišla „kazna“ za izostanak istih. Koliko će Tuhel, osvojiti trofeja, i da li će „plavci“ napokon uploviti u mirnu luku na relaciji trener-klub i dalje ostaje nepoznato.

    - Advertisement -

    Srodni članci

    Komentari

    POSTAVI ODGOVOR

    молимо унесите свој коментар!
    овдје унесите своје име

    Podelite članak

    najnoviji članci