More

    Rakočević: Bio sam ispred svog vremena

    U intervjuu za nedeljnik Ekspres bivši košarkaš i legenda Crvene zvezde i Baskonije (tadašnje Taukeramike) Igor Rakočević govorio je o svojoj igračkoj karijeri. Dotakao se perioda provedenog u NBA, Crvenoj zvezdi, Taukeramici, Anadolu Efesu i objasnio zašto je Ergin Ataman jedan od trenera koje ne ceni. Trostruki najbolji strelac Evrolige uporedio je i filozofiju današnje košarke i naveo po čemu se razlikuje od košarke koju je on igrao.
    - Advertisement -

    Ugledao sam se na NBA, na Majkla Džordana, na taj tip košarke, na igru u kojoj za napad umesto 30 imate 24 sekunde ili na igru u kojoj su plejmejkeri mogli da zakucavaju i da daju po 20 ili 30 poena na utakmici. Tako nešto se tada u Evropi retko viđalo, pogotovo kod nas. Na terenu je bilo i dosta starijih igrača, lopta se prenosila hodanjem, a ne trčanjem, i da ne nabrajam dalje. I onda u tu priču dolazi klinac koji igra na američki način, koji leti, zakucava, rizikuje, nekad greši, nekad pravi fantastične poteze. Bila je to velika revolucija, promena koju je trebalo prihvatiti – počinje svoje izlaganje Rakočević.

    rakočević

    Na početku karijere stil igre jednog od najboljih strelaca u istoriji srpske košarke nije u potpunosti odgovarao tadašnjim košarkaškim trendovima.

    Većina je u košarci tada bila uljuljkana navikama koje garantuju sigurnu svakodnevicu. Na drugoj strani si bio ti ili neko ko mora da ima trenera koji će to što donosiš da prihvati. Takođe, za sve to si morao i da imaš i saigrače, odnosno publiku na svojoj strani. Događalo se da se kad napraviš par poteza svi oduševe, a onda jednom pogrešiš i svi ti isti kažu: ma daj, šta je ovo. Imao sam dakle problem prvih godina jer sam definitivno po igri, talentu i po načinu igre bio ispred svog vremena.

    U poređenju sa današnjom košarkom, razlike su očigledne.

    Danas ima na desetine igrača tog tipa na poziciji pleja ili dvojke, igrača koji mnogo šutiraju, ulaze pod koš, pokušavaju da zakucaju, imaju neke jako atraktivne poteze. Konkretno, Serhio Ljulj, Rodriges, Šejn Larkin i mnogi drugi bekovi koji su se pojavili. To je pre 20 godina bilo nezamislivo. Zbog svega toga, dosta je vremena trebalo da se ljudi naviknu na mene. I ja sam morao da donekle modifikujem svoju igru, težio sam tome da budem manje brzoplet, da manje grešim i tako smo se u nekom momentu našli na nekoj sredini.

    rakočević

    Rakočević je, kako kaže, imao veoma dobar odnos sa većinom trenera sa kojima je sarađivao tokom karijere.

    Svi treneri su me voleli, neki su mi davali manje neki više prilika da igram. Suština je bila u tome kako su se treneri nosili s tim mojim načinom igre i inovacijama koje sam donosio, odnosno spoznajom da li je to bilo dobro ili loše. Jovica Antonić mi je dao potpunu slobodu, fantastično sam igrao kod njega i nepojmljivo mi je žao što nije duže ostao da radi kao trener u Zvezdi. Bio je hrabar i odlično smo igrali, prava je šteta što je zbog glupog nesporazuma morao da ode, jednostavno krivo mi je što nije duže ostao. I Miroslav Muta Nikolić je maestralan trener, hrabar stručnjak s neverovatnim šmekom da oseti igrača. Kod njega sam u Podgorici igrao kao sat.

    Jedan trener se ipak izdvaja – Duško Ivanović.

    To je trener broj jedan u mojoj karijeri. S njim sam sarađivao u Španiji, kod njega sam imao najbolju sezonu u karijeri i osvojio sve što je moglo da se osvoji. I danas je trenerska legenda Baskonije, trener čije su me priče oduševljavale. Sećam se one kako je u Jugoplastici kao igrač, kada je tim na treningu imao zadatak da trči od linije do linije, zahtevao da se trčanje ponovi ukoliko neko od igrača nije pipnuo liniju makar od nje bio daleko i dva centimetra. Mene je ta njegova posvećenost oduševljavala, ja sam isti takav. Za 20 godina karijere nisam nijednu vežbu ukrao, smanjio, lažno prijavio ili skratio. Ako trener kaže da moram da uradim tih hiljadu stvari, ja uradim tih hiljadu stvari.

    Sa druge strane, sa Erginom Atamanom je bilo problema.

    On je jedini trener u karijeri s kojim sam imao lošiji odnos. Došao sam u Efes neverovatno motivisan da pomognem timu da se domogne fajnal-fora, da napravim nešto više u te dve ili tri sezone koliko sam imao ugovor. Došao sam iz jednog vojničkog režima Taukeramike u kojoj je trening najbitniji, ništa van toga nije bitno, u kojoj je igraču bilo sve obezbeđeno i ako si profesionalac 100 posto onda i bukvalno imaš sve. Došao sam u jedan ambijent u kome je za mene bilo šokantno koliko je to sve bilo neozbiljno i neprofesionalno. U smislu da vozač autobusa svaki put zakasni kad treba da dođe po tebe, da su lopte izlizane i stare, a ekipa vredi 20 miliona dolara, da trener lično kasni na trening svaki drugi dan po pet ili deset minuta. Za mene je to bilo nezamislivo i ja nisam mogao da se snađem u tome – objašnjava Rakočević.

    Ataman je umeo da posegne za određenim kaznama, a jedna od njih bila je trčanje u šumi blizu grada.

    Dva sata vožnje od Istanbula je udaljena ta čuvena Beogradska šuma. Ustao sam u pet, društvo mi je pravio kondicioni trener, kad smo stigli kiša je pljuštala kao iz kabla. Kondicioni trener se sakrio ispod drveta, predložio je da odstojimo neko vreme i da se vratimo, govorio mi je da ne treba da trčim, da pada kiša, da je blato, da rizikujem mnogo i da mogu da dobijem upalu pluća. Rekao sam mu samo da je očigledno zaboravio odakle dolazim i krenuo sam da trčim. Trčeći sam naleteo na pse lutalice, jedan je zalajao, pridružili su mu se i ostali, pojurili su da me stignu, sve je bilo kao u nekom filmu, da nisam uspeo da se popnem uz neko brdašce i da se domognem drveta, bukvalno bi me rastrgli jer nikoga nije bilo u blizini da mi pomogne – navodi Rakočević.

    Posle povratka u Crvenu zvezdu, osigurana je Evroliga naredne sezone.

    I danas mi ljudi prilaze na ulici i kažu hvala što si ispunio obećanje. Ta sezona jeste bila presudna za budućnost Zvezde. Osvojen je Kup, dogodio se ulazak u Evropu, Evroliga je u potpunosti otvorila vrata, Zvezda je dobila priliku da se ponovo razvije, da se publika vrati, da dođu sponzori i da srpska košarka dobije evroligašku Zvezdu koja traje evo skoro osam godina. To je bila krucijalna sezona i svi mi koji smo učestvovali u toj priči smo i te kako zaslužni što je Zvezda danas stabilan evroligaš – svestan je uspeha Rakočević.

    rakočević

    Jedna filozofija u Evropi, druga u NBA.

    Bio sam šokiran organizacijom svega. I uslovi su tada bili astronomski bolji nego u Evropi. Sada već nije tako. Takođe i mentalitet je sasvim drugi. Nema mnogo radovanja ni mnogo tugovanja posle pobeda i poraza jer je već sutra nova utakmica. Treniralo se jednom dnevno, lagano. Morao sam da naučim da je svaki igrač zadužen za svoju formu. Kod njih igrači ulaze u formu kroz utakmice, dok mi u Evropi radimo suprotno, u formu se ulazi treningom. Jedno od zapažanja je i da se sve mnogo manje shvata dramatično, da je utakmica pre svega šou, da je sve u službi novca i što veće zarade. Čista ekonomija. I suđenje je u toj službi, cilj je da se što pre od talentovanog igrača napravi zvezda, da se posle dresovi te zvezde prodaju u što većoj količini.

    U Americi se moglo i više, da su okolnosti bile drugačije.

    Uz sve životne okolnosti, tragedije i nesreće koje su me snašle, pre svih prerana smrt majke, izvukao sam apsolutni maksimum. Da sam imao neki drugi ambijent odrastanja, savetovanja i tako dalje, mislim da bih sigurno bio među najboljim belim igračima u NBA ligi svih vremena – zaključuje Rakočević.

    Izvor: Zoran Šećerov, Ekspres

    - Advertisement -

    Srodni članci

    Komentari

    POSTAVI ODGOVOR

    молимо унесите свој коментар!
    овдје унесите своје име

    Podelite članak

    najnoviji članci