Okupljanje košarkaša pred reprezentativne obaveze na Novom Beogradu. U neformalnom razgovoru dotičemo se njegovog statusa u Zvezdi. „Ti kao da na prvom treningu ispsuješ sve živo treneru, pa onda gledaš šta i kako dalje“, konstatovao sam, na šta se Dobrić samo osmehnuo.
Piše: Saša Ozmo
Nije to bio usiljeni osmeh nezadovoljnog čoveka koji nešto ne želi da otkrije. Ne, iako je sigurno u tom trenutku bio nezadovoljan minutima koje (ne) dobija, Ognjen Dobrić jedan je od retkih sportista koji do kraja živi frazu o „maksimalnom trudu“ u bilo kojim okolnostima. Taj stav, između ostalog, došao je na naplatu u ovogodišnjem plej-ofu ABA lige, a pogotovo u drugoj utakmici finalne serije sa ekipom Budućnosti odigranoj u utorak.
Kada je 2016. godine prekomandovan u Zvezdu iz FMP-a, oduševio je navijače borbenošću i hrabrošću. Savršeno je obavljao ulogu potpore tada već afirmisanom Marku Guduriću, a povremeno pružao i više od toga.
Naredne sezone, kada je Gudurić otišao u Fenerbahče, očekivalo se da Dobrić preuzme njegove minute, donekle i njegov status, ali do toga nije došlo. Dejana Radonjića je na klupi zamenio Dušan Alimpijević, a potom su na klupi crveno-belih sedeli Milan Tomić, Dragan Šakota i Saša Obradović, do Radonjićevog povratka.
Ono što se Dobriću (s pravom) najviše zameralo jeste nedostatak kontinuiteta u igri na duže staze. Međutim, teško je imati kontinuitet igara bez kontinuiteta prilika. Prethodnih sezona, Dobrić je često i neobjašnjivo nekada bio i van protokola i po nekoliko utakmica u nizu, ili nije dobijao ni minut – makar svojim stavom i požrtvovanjem bek tog tipa može da zasluži barem nekoliko minuta na svakoj utakmici, uprkos nekim igračkim ograničenjima.
Ta ograničenja su poznata. Dobrić nije konstantan šuter – biće tokom sezone i utakmica sa 5-5 i 6-6 trojke, ali biće i onih suprotnih. U odbrani se volja nikada ne dovodi u pitanje, ali ume da ga povuče lopta, da se kocka želeći da dođe do ukradene ili da pomogne kada vreme za pomoć nije. Nekada je brzoplet u odlukama. Najveća zamerka ipak je bila tehnika i kontrola lopte, koji nisu bili dovoljno dobri da bi se Zvezdinom beku poverilo više igre s loptom u rukama.
S druge strane, Dobrićeve vrline takođe su lako vidljive i nadasve korisne. U početku je bilo čak i šala na račun njegovog šuta, a on ga je sada doveo na visok nivo. U tranziciji je uvek prvi, u ofanzivnoj i defanzivnoj, a njegov ulazak u igru svaki put diže energiju tima – prethodnih godina neretko je menjao tok utakmice i prelamao u Zvezdinu korist. Atleticizam (često se zaboravlja da je Dobrić visok 200 cm), u napadu se izvanredno kreće bez lopte i šunja uglavnom po čeonoj liniji, pomoć je u skoku, odličan defanzivac na lopti, a rampe s leđa u protivničkim kontrama već su mu postale zaštitni znak.
Sve to moglo je da bude dovoljno da mu se pruži veća i konstantnija prilika, pa nije ni Gudurić oduvek igrao s loptom ovako kako igra danas. Uprkos tome što se to nije dešavalo, Dobrić je uvek uspevao da bude primetan, da neretko bljesne u najvažnijim fazama sezone, što mu je uz ratnički stav oduvek garantovalo naklonost navijača.
Tekuća sezona crveno-belih velikim delom bila je loša. Ubedljivi porazi u Evroligi uticali su na moral, cela atmosfera igranja pred praznim tribinama učinila je da i ti porazi budu još depresivniji, a Saša Obradović previše je menjao: i igrački kadar i nosioce i filozofiju, sve dok za to nije platio cenu odlaskom.
Vratio se Radonjić, zatekao ekipu koju nije selektirao, ali u njoj nekoliko igrača iz svog vremena, igrača koje je dobro poznavao. Delom iz nedostatka drugih rešenja, pogotovo kada se Lojd mučio sa povredom i virusom korona, ali delom i iz vere u svog beka, najtrofejniji trener u istoriji Zvezde napokon je dao Ognjenu Dobriću ono što mu je nedostajalo u prethodnih četiri i po godine: pravo na grešku i slobodu u igri. Kao da je Radonjić rekao: „Sad je prilika da vidimo može li ili ne“.
Baš tako, ostalo je samo da se vidi da li je značajnija uloga preveliki zalogaj za 26-godišnjeg beka i može li da igra „velike minute“ umesto malih – minute u kojima se podrazumevaju i smirenost kad ne ide i kontinuitet i odgovornost, nasuprot malih u kojima se dobije ili ne dobije instant učinak, i to je to.
Nije išlo lako u početku, ali kako je vreme prolazilo, Dobriću kao da se stvarao automatizam u sinapsama koji mu je govorio da ne treba uludo da troši energiju i da neće biti zamenjen posle jednog ili dva promašaja, posle jedne ili dve greške.
Sada, u plej-ofu ABA lige, gledamo novu dimenziju Ognjena Dobrića. Košarkaši često vole da kažu da im se „igra usporila“. To u prevodu znači da su adekvatnije u stanju da predvide situacije na terenu i da donose bolje odluke. Malo koji primer je ilustrativan kao Dobrićeva asistencija za Marka Simonovića u završnici drugog meča sa ekipom Budućnosti. Nije to dodavanje bilo idealno, ali jeste dovoljno dobro za zicer za saigrača – i, ono još važnije, Dobrić je mogućnost tog pasa uočio, što ne bi bio slučaj prethodnih sezona.
Dešava se i sada da Dobrić „zaglavinja“ na prodoru, ali sve ređe, sada su njegovi ulazi češće sa jasnom idejom i svrhom, i sa više rešenja. U ovom plej-ofu pogađa i floutere, što inače mu nije karakteristika, ali i to je došlo kao posledica slobode u igri i stečenog samopouzdanja.
To samopouzdanje najbolje se videlo posle serije promašaja Zvezde u drugom poluvremenu, serije u kojoj je i Dobrić nizao promašaje i nesigurne šuteve. Međutim, umesto da potpuno potone, on je igrao sa nesmanjenom energijom, otresao se neodlučnosti i ponovo počeo slobodno da šutira. Epilog – uz Simonovića, koji mu je postavio pozornicu, odlučio je jedan od najvažnijih mečeva u sezoni.
Samo petnaest sekundi nakon što je Ivanović pogodio trojku za plus jedan Budućnosti, Dobrić nije ni časa oklevao kada ga je Popović branio ispod bloka – digao se na šut i pogodio ključnu trojku. U sledećem napadu iznudio je izgubljenu loptu Rida i omogućio Lojdu da s penala stavi utakmicu van domašaja Budućnosti.
Na kraju, Dobrić je završio meč sa 27 poena (6-10 za dva, 2-8 za tri, 9-9 penali), 5 skokova i 3 asistencije. Dva dana ranije ubacio je 23 poena (6-9 za dva, 2-7 za tri, 6sk), čime je potvrdio još bolje igre iz svakako dobrih partija u seriji s Igokeom.
Ukoliko Crvena zvezda završi posao i u ovoj turbulentnoj sezoni ponovo postane šampion ABA lige, za to će jedan od najzaslužnijih biti momak iz Knina koji je ne tako davno bodrio crveno-bele na tribinama.
Ali sada ne samo bljeskom, nego konstantnim sjajem.
Preuzeto sa: Sportklub.rs